КУЌАТА ШТО СЕ РАСПАЃА
треба што побрзо да се еутанизира,
да ѝ се исклучат водата, струјата, гасот,
да ѝ се пломбираат телевизорот, телефонот, рутерот,
сите апарати да ѝ се извадат од прекинувачот,
цевчето за инфузија да се повлече со еден потег
и ќепенците да се замандалат за последен пат,
а потоа да му се даде знак на багерот
и збогум куќо што беше дом, дому што сега не си ни куќа.
Да се закопа треба во длапката на сопствените темели,
да ѝ се оди на Задушница со понади и свеќи,
а времето, велат, полека ќе ја залечи болката.
Но, што ако самата решила да побегне пред судбината?
Ти јавуваат дека истрчала по патот, но трагата ѝ се губи,
како дементна старица заскитала којзнае каде,
ќе ја пријавиш за исчезната, ќе ставиш оглас врз скршената ограда,
а никогаш никој нема да ја пронајде ни жива ни мртва.
Во Списание за книжевност, уметност и култура „Раст“ (2021, бр. 23),
(Уред. Даниела Андоновска-Трајковска, Елизабета Јончиќ и Милица Димитријовска Радевска, Изд. Друштво на писатели „Битолски книжевен круг“ – Битола, РС Македонија)
In Journal of Literature, Art and Culture “Growth” (2021, No. 23)
(Editor in chief: Daniela Andonovska-Trajkovska, Ed. Elizabeta Jonchikj, Milica DImitrijovska Radevska, Publisher: Association of Writers “Bitola Literary Circle” – Bitola, North Macedonia)